08.08.2018

Putopis sa Kajmakčalana

Autor: Zorica Polimac
  • Views 3748

Naša koleginica iz NIS-a, višegodišnji planinar, sportista i ljubitelj prirode, nedavno je učestvovala u planinarskoj akciji povodom stogodišnjice proboja Solunskog fronta i pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Prenosimo vam njena iskustva sa ovog veličanstvenog marša.

U pohode divjunacima sa Kajmakčalana

U čast 100 godina od proboja Solunskog fronta, uoči Petrovdana, planinari iz cele Srbije prepešačili su više od 100 kilometara duž linije Solunskog fronta na kojoj se srpska vojska herojski borila za slobodu i izvojevala pobedu u Prvom svetskom ratu. Na ovaj način odata je pošta precima i evocirane uspomene na slavne bitke na Dobrom polju, Sokolu, Kajmakčalanu…

Tabanajući po grebenima i vrhovima planina Kožuh, Kozjak i Nidže, jednom nogom u Makedoniji, a drugom u Grčkoj, zalazeći među rovove, osmatračnice i ruševine poljskih bolnica, nailazeći na šrapnele i delove artiljerijske municije, prisustvovali smo živom času istorije i uverili se da su i čitav vek kasnije na ovom prostoru prisutne seni ratnika. Na ovo bojište, srpska vojska je prebačena 1916. godine posle opravka na Krfu nakon albanske golgote. Sa jedne strane rova bili su srpski, francuski, britanski, ruski i italijanski vojnici, a sa druge, austrougarska, nemačka i bugarska vojska. Dve godine rovovovske borbe i nebrojene žrtve bile su potrebne da srpska vojska nadljudskom snagom osvoji ove nepristupačne kote i na taj način osigura povratak u Srbiju.

Višednevno pešačenje 50-člane grupe po praktično bezvodnim prostranstvima mimo civilizacije, zahtevalo je profesionalnu logistiku i organizaciju. Uz dnevno sledovanje od 4,5 litra vode za svakog planinara, terenski džipovi su u bazne kampove koji su svake večeri formirani na novoj lokaciji donosili i transportne rančeve sa šatorima, vrećama za spavanje i ostalom neophodnom opremom. Grupa je usvojila vojnički režim- buđenje pre svitanja, brzo pakovanje šatora uz čeone lampe po mokroj travi, doručak pripremljen na primusu, pripremu neophodnih stvari za dvanaestočasovno pešačenje i pokret u šest sati ujutru. Uz profesionalne vodiče, za bezbednost su bili zaduženi i momci iz Gorske službe spasavanja.

I tako, iz dana u dan, sa vrha na vrh – Zeleni breg, Golemi Kozjak, Sokol, Malo Nidže… sve do Kajmakčalana, najvišeg vrha planine Nidže, i „Vrata slobode“ kako su ga zvali srpski vojnici, koji su odatle prvi put zakoračili u svoju zemlju nakon Albanije i oporavka na Krfu. U spomen bitke na Kajmakčalanu koja se odigrala 1916. godine, kralj Aleksandar je 20-tih godina prošlog veka na njenom vrhu podigao spomen kapelu od belog kamena, „ukrašenu“ ogradom od ostataka artiljerijske municije, kao i bodljikave žice na kojoj su ostali brojni Srbi probijajući se u jurišu na bugarske rovove.

U tom belilu na vrhu Kajmakčalana, ispred kapele koju obavijaju pramenovi magle i oblaka pomolili smo se senima predaka kojima je kralj poručio: „Mojim divjunacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde, kao večni stanari na pragu otadžbine“. Zapaljene sveće i mimohod pored urne u kojoj je bilo sahranjeno srce Arčibalda Rajsa koji je sa srpskom vojskom i narodom preživeo prelazak preko Albanije i lečio ranjene borce u poljskim bolnicama na frontu.

„Irac na Solunskom frontu“

Rame uz rame sa Srbima koji su prošli ovu visokogorsku turu bili su i Mark Keating, Irac, sa svojim psom, labradorom Pajom. Ovaj srpski zet je na put pošao stopama svog pretka koji se kao pripadnik britanske vojske borio na Solunskom frontu. NJegovu ideju da akciju uveže sa sakupljanjem novca za pomoć srpskoj deci oboleloj od raka podelila je cela grupa učešćenjem u ovoj humanitarnoj akciji i promovišući SMS broj 7157 na svojim majicama. Irac je sa svojim vernim psom pre nekoliko godina prošao put dug 2000 kilometara od Beograda i Krfa i natrag. I ovu akciju je posvetio prikupljanju novca za aparate potrebne dečijoj onkologiji u Beogradu.

Te noći, Kajmakčalan je „procvetao“ u jarkim bojama mnogobrojnih šatora.

I nakon 100 godina, duž fronta, u šumarcima i na pašnjacima još uvek stoje rasuti grobovi neznanih junaka iz Prvog svetskog rata koji su ispisali najsjajniju stranicu srpske ratne istorije. I danas se pronalaze novi grobovi, a poštovaoci tradicije održavaju postojeća. Mi smo posetili samo deo, odajući poštu ispred kosturnice na Kajmakčalanu, grobova na seoskim grobljima u Skočiviru, Dobroveni, Živojnu i Baču, kao i vojničkom groblju u Bitolju.

  • Podeli:
  • Facebook
  • Twitter