03.05.2018

Црно злато, лед и људска топлина

Тамара Бјелановић
  • Views 442

Позив за одлазак у Ханти-Мансијск је стигао изненада, док су колеге из „Гаспром њефта“ боравиле у Београду поводом свечаног представљања куполе Храма Светог Саве. Идеја је била да се двоје запослених Функције за односе са јавношћу придружи прес тури руских медија на нафтном налазишту у Ханти-Мансијску и фирми „Гаспром њефт-Хантос“. Имали смо само два дана за припрему. Тражим град на мапи. Сибирска низија, на ушћу Иртиша у Об, 3.000 километара североисточно од Москве, лежи у тајги. Размишљам како је то баш мало предзнања пред полазак, али убрзо схватам да нико не може бити довољно спреман за оно што га чека у Сибиру.

„Један дан Ивана Денисовича“

На московском аеродрому „Шереметјево“ се срећемо са Костјом, колегом из НТЦ „Гаспром њефта“, који води групу руских новинара. Лет до Ханти-Мансијска траје сат времена дуже него Београд-Москва, а једини странци у авиону смо нас двоје НИС-оваца. Стижемо око 7 сати ујутру и по изласку из аеродромске зграде дочекује нас Сибир у свој својој аутентичности – минус 32 степена, која су ми аутоматски заледили руке, ноге, дах и мисао! Боравила сам на великим минусима у разним градовима, државама и планинама, али сибирски мраз је нешто сасвим другачије. Потпуно сув ваздух, без трунке влаге и дашка ветра  даје ефекат идентичан замрзивачу. Видим да се и Московљани и Петербуржани не сналазе на сибирској хладноћи и мало ми је лакше. План је био да се колега и ја одмах прикључимо новинарима и дан проведемо на налазиштима нафте, али како је температура на локацији била минус 42, одлучено је да је боље да прескочимо овај одлазак и дан проведемо у граду. Првобитно разочарана, ускоро схватам да је тако ипак боље. Мислим на Ивана Денисовича и захвална сам на разумним сарадницима.

У хотелу облачим све што може да стане на мене, а да рајсфершлус на јакни не експлодира и крећемо у истраживање града. Дан без иједног облака, сунце сија као у Грчкој, али мраз не попушта. Гегам се улицом као пингвин и схватам да су ми се заледиле трепавице. Док надланицама (јер руке нипошто не смеју да се ваде из рукавица!) невешто покушавам да отворим очи, житељке Ханти-Мансијска око мене журно корачају у чизмама са невероватно високим потпетицама и чудно ме гледају. Долазимо до главног градског трга, на коме се налазе скулптуре животиња, сибирских пејзажа, али и дечије љуљашке и тобогани, у потпуности извајани од леда! Док су у Европи ледене статуе често део кич декора, градски трг Ханти-Мансијска изгледа савршено аутентично и прелепо. Истог дана смо имали и екскурзију са водичем. Госпођа Тања нас је у маниру класичне руске филолошкиње, поетично провела кроз главне тачке града.

Гледамо и не можемо да се начудимо – Ханти-Мансијск је потпуно нов град! Све зграде, установе, улице, такорећи комплетна градска инфраструктура, грађена је од 2007. године до данас. Претходно градско насеље је било знатно мање и неразвијено, а нас је дочекао прелепи нови град, потпуно савремен и бљештав. Броји око 100.000 становника, махом млађе доби, које је довео нафтни бизнис. Попут Лас Вегаса, коцкарског раја који је никао у пустињи, Ханти-Мансијск је прави мали нафташки рај, смештен у сред сибирске тајге. Ипак, за разлику од америчког двојника, потпуно је чист и непорочан. Све у њему је посвећено сећању на нешто гордо и лепо: победи у Другом светском рату, успесима спортиста Ханти-Мансијска, локалним писцима и песницима, писмености, љубави Оба и Иртиша, првим нафташима…

„Гаспром њефт Хантос“

Следећег дана одлазимо у пословну зграду „Гаспром њефт-Хантос-а“, на презентацију пословања ове ћерке фирме „Гаспром њефта“, која је основана 2005. године. Зграда фирме се налази у улици архаичног назива „Улица Лењина“, али је све остало потпуно ново и савремено. „Гаспром њефт Хантос“ је фирма која производи највећи део нафте на нивоу „Гаспром њефт Групе“. Компанија се бави производњом нафте у регионима Југре (где се налази и Ханти-Мансијск) и Тјумењској области, на чак осам нафтних налазишта и више од хиљаду бушотина. „Гаспром њефт Хантос“ примењује најсавременије технологије у производним погонима, пре свега намењене интензивирању производње нафте, модернизује развој налазишта и методе бушења. Све је то довело до 15.2 милиона тона нафте, колико је у 2017. години произвела ова компанија, што је чини лидером у производњи нафте међу подружницама „Гаспром њефта“.

Компанија такође има врло разгранат програм социјалних инвестиција, пре свега у области екологије, док уз помоћ „Гаспром њефта“ реализује и програм „Родни градови“. Добри услови за све запослене чине Ханти-Мансијск правим малим рајем на земљи. „Гаспром њефт“ у оквиру „Родних градова“ зида савремене стамбене зграде прелепог дизајна. Запослени компаније живе бесплатно у овим новим становима, који су, између осталог, потпуно опремљени намештајем и белом техником. Осим зграда, компанија зида и вртиће и школе, које бесплатно похађају деца запослених. Радници „Гаспром њефт – Хантос-а“ имају више од 40 дана годишњег одмора, као и бенефициран радни стаж. Разумете зашто сам Ханти-Мансијск назвала рајем на земљи?

„Гаспром њефт Хантос“ запошљава око 1800 радника, чија је просечна старост 38 година. Пословање фирме нам представља в. д. генералног директора „Гаспром њефт Хантос“ Михаил Черевко, који има 34 године, доктор је техничких наука и двоструки светски шампион у подводном пливању. Врло неуобичајена појава за наше прилике, али чини се, сасвим нормална за кршне Сибирце који једнаку пажњу посвећују образовању и спорту.

„Дух огња“

Обилазећи град, који је величине нашег Шапца или Ваљева (што је за руске прилике „мали град“), наилазимо на неколико савремених тржних центара, два велика музеја (Нафте и гаса и Природе и човека), три уметничке галерије, три велике спортске дворане, биатлонски стадион, неколико концертних дворана, Шаховску академију (још један поклон „Гаспром њефта“ овом граду), Југорски државни универзитет, као и Центар уметности за надарену децу Севера, чији полазници учествују и освајају награде на музичком фестивалу „Бољшој“ који се одржава сваког лета на Мећавнику Емира Кустурице, уз подршку „Гаспром њефта“.

Главни културни догађај у Ханти-Мансијску је филмски фестивал „Дух огња“, намењен промоцији младих режисера –дебитаната, чији је генерални спонзор компанија „Гаспром њефт“. Фестивал привлачи велику пажњу локалног становништва и младих уметника, али доводи и филмске звезде из света. Специјални гост овогодишњег фестивала био је Кристофер Ламбер, који је са великим француским осмехом прошетао црвеним тепихом простртим у сред Сибира, на одушевљење становника овог лепог, мирног града. Фестивал је отворен 2. марта, уз присуство оснивача фестивала Сергеја Соловјева и обиља младих музичара и глумаца, који су извели мали музичко-сценски спектакл на тему љубави. Било је невероватно гледати како се један миран град преко ноћи претвара у филмску престоницу Сибира. Црвени тепих, бљештавило шљокица и рефлектора, звезде руске и светске кинематографије и најлепше од свега – озарена лица становника Ханти-Мансијска, учинили су овај сибирски градић центром филмске уметности.

Ханти и Манси

Дан пред повратак у Србију, наши дивни домаћини су нас одвели на дружење са Хантима. Ко су Ханти? Ханти су, уз Мансе, староседеоци овог краја, племена која су и данас, у 21. веку остала да живе у околини града који је по њима назван. Живе племенским животом. Ханти у шуми, гајећи јелене, а Манси уз реку, бавећи се риболовом. Уз обиље могућности које нуди градски живот, Ханти и Манси бирају живот у шуми. Старија Хантка, огрнута у безбројне јеленске коже, окићена перлама и шареним марамама ме одводи да ми објасни како се кроти ватра. Драге даме, ако нисте знале, свака жена је господарица ватре у свом дому! Сасвим логично, зар не? Поред титуле једног од четири главна елемента (уз ваздух, воду и земљу), метафизичко значење ватре је превасходно у свету Ханта. Ватра греје, али нас уз правилно поступање и концентрацију лишава терета прошлости и призива срећу и лепе догађаје у наш живот. Саветујем вам да пробате! Савремена цивилизација нас упућује на психологе и life coach-еве, а древни народи на природу. Ова спона природе и човека се у Сибиру осећа на сваком кораку. Људи су здрави, насмејани и невероватно срдачни и топли. Док нас северни јелени вуку на санкама којима управља један румени Хант, размишљам како сурова природа има потпуно супротан утицај на становнике Сибира, чија топлина растапа и тврда срца корпоративна, те да колеге из „Гаспром њефт Хантос-а“ не доживљавам као пословне сараднике, већ као  пријатеље! У тренутку схватам назив фестивала „Дух огња“.

Ханти су, уз Мансе, староседеоци овог краја, племена која су и данас, у 21. веку остала да живе у околини града који је по њима назван. Живе племенским животом. Ханти у шуми, гајећи јелене, а Манси уз реку, бавећи се риболовом. Уз обиље могућности које нуди градски живот, Ханти и Манси бирају живот у шуми.

Прощание славянки

У потпуној супротности са предрасудама укорењеним у совјетском наслеђу (по првом поднаслову, а називу истоименог романа Александра Солжењицина), Сибир није ледени гулаг у коме живе отпадници система. То је место у које хрле инжењери и радници, тркајући се ко ће добити прилику да ради и живи у сибирским градским центрима. Схватила сам шта је једно добро и право цивилизацијско достигнуће – створити у чудесној, нетакнутој природи услове за рад и један удобан и миран живот. Велике компаније које то успеју, ваистину се могу назвати друштвено-одговорним.

Када сам се после недељу дана вратила у Београд, дочекало ме питање: „Јеси ли се вратила?“ „Јесам“, одговорила сам, „али су ми и срце и душа остали у Сибиру.“

  • Подели:
  • Facebook
  • Twitter