26.12.2016

Еколошка одговорност нафтног сектора

Игор Јовановић
  • Views 371

Париски споразум о клими требало би да буде кровни документ у борби против климатских промена који ће вероватно утицати и на промене досадашњег модела пословања нафтно-гасне индустрије.

Такозвани Париски споразум о клими, који је 12. децембра 2015. године дошао као резултат вишедневне конференције у главном граду Француске, свакако је један од најзначајнијих докумената када је реч о борби против климатских промена. Суштина овог Споразума, који су подржали представници више од 190 држава, лежи у томе да се ниво глобалног пораста температуре на Земљи задржи на највише два степена Целзијуса у односу на период пре индустријализације, уз обавезне покушаје да се тај раст заустави већ на 1,5 степена. Државе учеснице конференције обавезале су се да ће самостално утврдити циљеве за смањење емисије гасова са ефектима стаклене баште, те је извесно да се задаци могу остварити само уз синергију свих заинтересованих страна. У таквим околностима јасно је да ће и глобалне нафтно-гасне компаније донекле морати да измене модел пословања који су примењивале деценијама уназад и пронађу нова бизнис решења која ће им обезбедити и наставак успешног пословања и испунити очекивања о унапређењу заштите животне средине. Тиме је актуелизовано питање употребе технологија чисте енергије у оквиру глобалног нафтног сектора.

То питање било је и једна од централних тема 10. Међународног форума о чистим енергетским технологијама који је крајем септембра одржан у Новом Саду под називом “Енергетска транзиција Србије”. На дводневном скупу у Привредној комори Војводине, посебно је било речи о процесима у области енергетске политике који треба да доведу Србију, кроз преговоре о придруживању Европској унији, до потпуне компатибилности са будућим европским партнерима у тој области.

Енергетска политика и климатске промене

Копредседавајући Форума и посланик Европског парламента Иво Вајгл оценио је да је и Париски споразум доказ да постоји блиска веза између енергетске политике и климатских промена. Тачније, према његовим речима, климатске промене значајно утичу на енергетску политику, тржиште и снабдевање, баш као што и енергетска политика утиче на климатске промене и покушаје да се оне правовремено ублаже. Зато ће предстојеће промене у енергетском сектору бити веома комплексне, посебно у Европи која је највећи увозник енергената, рекао је Вајгл. Наиме, према подацима Европске комисије, ЕУ увози око 53 одсто укупно потребне енергије, а када је реч о нафти и гасу тај део чини чак 90, односно 66 процената. Међутим, ЕУ је до сада остварила и значајне резултате у борби против климатских промена те је тако у периоду између 1990. и 2012. године емисија гасова са ефектом стаклене баште смањена за 18 одсто па се ЕУ налази на корак од остварења циља да се емисија тих гасова смањи за 20 процената до 2020. године. Али, европски циљеви се не заустављају на том нивоу. Енергетском стратегијом ЕУ предвиђено је да се до 2050. године емисија гасова са ефектима стаклене баште смањи између 85 и 90 одсто у односу на ниво емисије из 1990. године. Истовремено, европски планови до 2020. године подразумевају и раст удела обновљивих извора енергије до 20 одсто, као и уштеду енергије за петину, пре свега кроз повећање енергетске ефикасности. Када је реч о Србији, наша држава се као чланица Енергетске заједнице, између осталог, обавезала да до 2020. године повећа удео обновљивих извора енергије у потрошњи са 21,2 одсто на 27 процената. Такође, пред Србијом је и задатак да до 2020. године у сектору транспорта увећа учешће биогорива до 10 одсто. Поред тога, обавеза Србије је и да увећа енергетску ефикасност и да прати енергетску политику будућих партнера у ЕУ.

Пословни успех и друштвена одговорност

Након Париског договора реално је очекивати да државе које су подржале договор приступе одређеним изменама закона који регулишу област енергетике. Те измене свакако ће утицати и на рад нафтно-гасног сектора. Пирс Ример, генерални директор Светског нафтног савета, оценио је да ће задовољавање потражње за енергијом на одржив и друштвено одговоран начин, у складу са закључцима конференције COP21, убудуће од нафтне индустрије захтевати велике инвестиције, врхунске технологије, стручне кадрове и високоетичне пословне праксе.

Ример је навео да ће у том процесу, ради развијања свих енергетских ресурса, морати блиско да сарађују произвођачи енергената, потрошачи, владе и читава друштва. Према његовим речима, нафтно-гасне компаније ће кроз процесе унапређења пословања, иновације, сарадњу са свим актерима и друштвено-одговорно пословање и даље бити важан део у проналажењу одрживих решења у енергетском сектору. Генерални директор Светског нафтног савета је казао и да у ниским ценама нафте, које већ две године значајно утичу на пословање целе индустрије, не види кључну препреку за примену технологија чисте енергије. Он је као пример навео да се Светски нафтни савет придружио иницијативи Светске банке да се до 2030. године оконча спаљивање гаса на бакљи и да се тај гас искористи за производњу електричне енергије. Према његовим речима, уколико би се тај циљ остварио на тај начин би се могле задовољити потребе целе Африке за електричном енергијом. Ример је такође оценио да сузбијање такозваног енергетског сиромаштва може значајно допринети борби за сузбијање климатских промена наводећи податак појединих невладиних организација да тренутно приступ електричној енергији нема око 1,1 милијарду људи. Ример се осврнуо и на чињеницу да се глобалне нафтне компаније окрећу и производњи енергије из обновљивих извора.

Према подацима које је изнео, учешће обновљивих извора у енергетском миксу будућности рашће више него учешће било ког фосилног горива, међутим обновљиви извори у наредном периоду не могу да угрозе примат тренутно водећих енергената. – Упркос свим повећањима у области обновљиве енергије, све процене показују да ће већина енергије и у наредним деценијама долазити из фосилних горива. Енергетска индустрија ће бити предводник развоја технологија за стварање чистијих енергетских решења, смањење штетних емисија и увођења енергетске ефикасности, како би се достигли циљеви постављени Париским споразумом – навео је Ример.

Јасно је да ће и глобалне нафтно-гасне компаније донекле морати да измене модел пословања који су примењивале деценијама уназад и пронађу нова бизнис решења која ће им обезбедити и наставак успешног пословања и испунити очекивања о унапређењу заштите животне средине.

Нис као добар пример у региону

Са његовом оценом сложио се и стручни сарадник Националног нафтног комитета Србије Александар Недучин који је навео да алтернативни извори енергије још неколико деценија неће бити озбиљнија тржишна конкуренција фосилним горивима. Према подацима које је изнео, удео обновљивих извора у укупној потрошњи енергије до 2040. године износиће 29 одсто (за разлику од око 22 одсто у 2012. години). Због тога се нафтне компаније неће делимично окренути ка обновљивим изворима енергије вођени само тржишном логиком, већ пре свега својом одговорношћу за судбину Земље.

Према његовим речима, глобалне нафтне компаније, али и државе које су велики произвођачи нафте, већ су учиниле искораке ка “зеленој енергији”. Он је као пример навео Саудијску Арабију која је најавила продају дела своје националне нафтне компаније како би диверсификовала своју економију, али и почела да се бави пројектима у области соларне и енергије ветра. Недучин је, говорећи о уласку нафтних компанија у бизнис са обновљивим изворима енергије, навео да је “Шел” (Shell) ове године формирао посебну пословну јединицу коју је назвао “Нове енергије” (New Energies) и чији ће примарни задатак бити инвестирање у технологије са ниском емисијом угљеника. Са друге стране и “Ексон” (Exxon) је најавио инвестиције у чисте технологије, од којих је већ у току испитивање генетски модификованих алги које се могу користити у процесима у постојећим рафинеријама. Тотал је, са своје стране, већински власник једног од највећих светских произвођача соларних панела “SunPower”, док BP највише улаже у производњу биогорива, а “Шеврон” (Chevron) у производњу геотермалне енергије, навео је Недучин. Као добар пример у нашем региону, Недучин је навео Нафтну индустрију Србије која све своје пословне активности спроводи у складу са највишим безбедносним и еколошким стандардима и која, између осталог, улаже у геотермалне изворе и енергију ветра. Такав модел пословања НИС-а свакако доприноси обавезама у области енергетике које Србија мора да испуни у процесу придруживања ЕУ.

По речима председавајућег Форума о чистим енергетским технологијама Тихомира Симића, у плановима развоја ЕУ енергија представља окосницу програма “Европа 2020”, те Србија у тој области мора да делује ефикасно. – Србија мора брзо да начини кључне кораке – од ефикаснијег уређења и постављања циљева своје спољне и унтрашње енергетске политике, до установљавања функционалног унутрашњег система вредности, легитимног и примењивог за међународну сарадњу и интерграцију у европским тржишним процесима – рекао је Симић.

Чланак је објављен у магазину Energize бр. 10

  • Подели:
  • Facebook
  • Twitter