26.07.2018

Како оснажити жене у бизнису

Аутори: Гордана Кнежевић Монашевић, Базар
  • Views 297

По питању положаја запослених жена не заостајемо много за Европом, али то и даље не значи да поблема нема јер, статистика каже да жене раде више него мушкарци, а мање зарађују од њих. Колико смо саме криве за овај дисбаланс, да ли закони могу да преваспитају менталитет и у којој мери позитивни примери у друштвено одговорним компанијама показују да борба за родну равноправност има смисла.

Ако овај текст читате у касним ноћним сатима кад сте децу коначно ставиле на спавање, завршиле кување ручка за сутра и селе да намажете нокте пре него што вас савлада сан – добро дошле у клуб запослених жена! А добро дошле и у Европу! Чак и да имате мужа који с вама дели обавезе у кући и око деце, шефа који има разумевања кад морате да истрчите с посла, добро радно место и одличну плату, статистика показује да и наше и европске жене раде више од мушкараца, али мање зарађују. Како смо до тога дошле? Зашто се у 21. веку, када жене обављају исте послове као и мушкарци, а по статистици су и образованије, све више прича о родној равноправности? Зар се она не подразумева?

У суштини се подразумева. Послодавац, по закону, не сме да вам ускрати шансу да конкуришете за било који посао, а од ваших организационих способности да ускладите посао и кућу зависи колико ћете догурати у каријери. Шансе су нам, дакле, једнаке као мушкарцима, али често се дешава да кад оснујемо породицу, амбиције задовољимо осредње плаћеним послом да бисмо више биле са децом. Иако је и у Европи тренд да се жене више од мушкараца посвећују деци и кући, он је код нас далеко присутнији због наше патријархалне традиције (у Немачкој, на пример, 34 одсто мушкараца искористи три месеца породиљског одсуства, док је код нас овај проценат занемарљив). А у друштву које и даље жену види првенствено у улози супруге и мајке, женама је тешко да изађу из тог обрасца, било због тога што су тако васпитане, било зато што трпе велики притисак средине.

Епилог борбе за каријеру у таквом окружењу знамо и саме, а поткрепљује је статистика: можда у фирми проведемо који сат мање него мушкарци, али зато двоструко више од њих радимо у кући. Кад се саберу сати проведени за у кућним пословима и око деце, то је целих 40 дана у години! А тај посао се – не плаћа. Кад саберемо све радне сате у фирми, који су, како каже статистика, 16 процената мање плаћени него мушкарцима (и код нас и у Европи) и неплаћене радне сате у кући, испада да радимо више од мушкараца и да је цена женског радног сата много нижа од мушког.

Кад овако гледамо на нашу женску ситуацију, онда је ипак смислено причати на сва звона о родној равноправности. Отуда и не чуди што је то једна од кључних тема разних пројеката владиних и невладиних организација, са циљем да се жене освесте и добију сваку могућу подршку како би оствариле своје потенцијале. Велику улогу у овом имају и друштвено одговорне компаније и жене запослене у њима, које својим директорским позицијама, али и личним примером, показују да можемо и другачије да живимо. Ово је њихова прича.

НИС je одлична компанија и за мушкарце и за жене, али ако сте жена, имаћете посебне бенефиције. Мајке малолетне деце имају већи број дана годишњег одмора, ограничења за прековремени, ноћни и сменски рад, могућност да током боловања добију зараду и већу од 100 одсто (са свим бонусима), могућност прерасподеле радног времена у договору са руководиоцем.

Наташа Стаменковић,
директорка људских ресурса у НИС-у

Жене су бољи руководиоци

Ако неко зна како је то радити у мушкој фирми, онда је то Наташа Стаменковић, директорка људских ресурса у НИС-у. Ова компанија броји 10.000 запослених, од чега је око 7.500 мушкараца и 2.500 жена. У топ менаџменту имају две жене (12 одсто), а у средњем менаџменту два и по пута више или 27 одсто. Без обзира на пропорције у корист мушкараца, никад није осетила да је дискриминисана у послу зато што је жена и одговорно тврди да ниједна жена која конкурише за било коју позицију у овој компанији неће бити дисквалификована због пола, а најмање зато што има децу и породицу, поготово не ако конкурише за руководеће место. Јер, како истиче, младе жене се не кандидују за руководиоце, а старије су тај део приче или већ завршиле (одгајиле децу) или га никад нису ни почињале.

„Породичне обавезе свакако нису разлог да постоји преференција ка мушкарцима кад се бира руководилац, нити је разлог идеја да тај посао мушкарци боље раде. Напротив. Биолошка улога жене је дефинисала као сензитивније, пажљивије, концентрисаније, мајчинство их негде вежба да имају улогу медијатора, а ви као руководилац управо то радите – решавате конфликте и доносите брзе одлуке. У том смислу, жене имају боље предиспозиције за руководећа места“, каже Наташа и на основу свог професионалног искуства, тврди да су жене бољи руководиоци.

Ипак, нема их много на највишим и најплаћенијим позицијама, тачније, тамо где су новац и моћ. Један од разлога за ову диспропорцију можда је и модел по ком жене размишљају кад треба да конкуришу за посао, а у који се Наташа уверила током седмогодишњег рада са кандидатима у НИС-у. „Жена се неће јавити на оглас ако не задовољава све наведене услове, а мушкарац ће вам се јавити и ако задовољава половину. Морамо некако да освестимо жене, неопходно је да схвате како не морају да буду савршене да би ушле у игру. А опет, и то је последица васпитања, тај став никад нисам довољно добра или само ако сам савршено добра ја ћу се осмелити. Мушкарац проба, користи животне прилике, а жена их не користи док не буде сигурна у себе“, каже Наташа и додаје да се недостатак самопоуздања код жена често примећује и током разговора за посао.

Дакле, нема формалних препрека да конкуришете за било које радно место у НИС-у ако сте квалификоване за њега, а уколико добијете посао, сигурно нећете имати нижу плату од колеге за исти посао који обављате. Откуд се онда у статистици јавља оних 16 одсто мање зараде које жене примају?

„Чињеница је да већи број жена завршава високо образовање и да их, када почињу каријеру, има више. Али, чињеница је и да мушкарци више не иду у војску и да жене, кад оснивају породицу и рађају децу, губе корак са својим вршњацима, који тада грабе више и добијају већу плату. Кад сте на породиљском боловању, закон не дозвољава послодавцу да вам било шта мења у радном односу, па ни да вам повећа плату. То је нека логика која можда објашњава ту статистику“, сматра Наташа.

Да ли ће и колико Закон о родној равноправности побољшати положај запослених жена, па и ову статистику, тек ћемо видети, али ниједан закон, као ни одређивање квота, неће суштински решити проблем, сматра Наташа, јер то мора да крене из породице. „Основно је за жену да буде образована и економски самостална. Ипак, приметила сам да оне не користе потенцијал који имају. Неке зато што не желе, друге зато што мисле да им није дато, а поједине зато што немају могућности. А главни проблем су родне предрасуде које носимо из породице“, сматра Наташа.

Традиционална улога коју жена има у овом друштву, нешто је што вам ствара велики осећај кривице кад уђете као жена у бизнис. Још ако сте мајка, то је онда, примећује Наташа, дупли осећај кривице. „Уколико су вам деца болесна, ако имају приредбу или иду на неки рођендан, ви се стално преиспитујете да ли је ваш избор правилан због тога што сте на послу, а не код куће. Ако жена има довољно енергије, она може да се организује и све то постигне, али мучи саму себе, тешко јој је да се помири с тим да је то ОК. Неке мучи и осећај кривице што зарађују више од својих мушкараца, мада би то требало да буде добро“, каже Наташа.

Чак и кад сте освешћени, некада не можете да избегнете притисак околине, а то Наташа зна и из личног искуства. У њеној породици важи правило да ради онај ко више зарађује. Сплетом околности, она је радила, а њен муж је гајио децу, због чега су њихове ћерке, на пример, још у основној школи биле изложене подсмеху ђака. Кад би их учитељица питала шта им раде мајка и отац, одговор би био: Мама ради, тата не ради ништа. „У нашој средини, у таквом моделу брака мушкарац се дефинише као слаб, а жена неприродно доминантна. Ту закон не помаже, то је менталитет“, закључује Наташа.

Образовање је једна од кључних полуга да жене буду храбрије у освајању позиција у бизнису, а популаризација техничких наука, којима се жене традиционално мање баве (иако су ти послови плаћенији), важан је сегмент кроз који се компанија НИС бори за родну равноправност. Недавно је ова компанија ишколовала прву генерацију жена које ће радити на постројењима за бушење, што је до сада, рецимо, био искључиво мушки посао. „Наравно да постоје послови које жена не може да ради јер то не би било здраво за њу и безбедно, али тамо где можемо, дајемо им шансу“, додаје наша саговорница.

Наташа воли да каже да је НИС одлична компанија и за мушкарце и за жене, али ако сте жена, имаћете посебне бенефиције. Мајке малолетне деце имају већи број дана годишњег одмора, ограничења за прековремени, ноћни и сменски рад, могућност да током боловања добију зараду и већу од 100 одсто (са свим бонусима), могућност прерасподеле радног времена у договору са руководиоцем…. „Запосленој мајци најважније је да послодавац буде флексибилан и изађе јој у сусрет на онај начин на који је њој то потребно. Ми се као компанија трудимо да жене у том смислу буду максимално испоштоване, али и да им помогнемо да економски оснаже, због чега смо и потписници Иницијативе за родну равноправност још од 2016. године“, поручује директора људских ресурса ове компаније.

Цео текст можете да прочитате у листу Базар.

  • Подели:
  • Facebook
  • Twitter