Дигитализација
Специјално за НИС Магазин, текст о школи будућности припремио је Никола Божић, програмски директор Истраживачке станице Петница, коју наша компанија са поносом подржава већ целу деценију.
Брзина промене данашњег друштва, и локално и глобално гледано, доводи до тога да је све теже предвиђати његове потребе у средњорочном, а посебно дугорочном периоду. Само последњих десетак година, од појаве првих паметних телефона, наши животи су се толико променили, да би за гледаоце популарне научне емисије са краја двадесетог века „После 2000.“, све ово изгледало као научна фантастика.
Образовање служи да долазеће генерације припреми да се укључе на цивилизацијски и истроијски ток развоја, да разумеју основне концепте који функционишу у природи и друштву, да свесни прошлости могу да сагледавају будућност, али и да се припреме за нове непознате изазове који ће тек да се појаве. Ако је брзина развоја друштва, технологије и њихове повезаности толика да је тешко погледати у наредну деценију, а камоли у народни век, поставља се питање какво образовање данас треба да имамо да бисмо долазеће генерације припремили да буду способне за опстанак и развој.
И академска заједница и светски привредници предвиђају да ће у наредних двадесетак година бар 30% свих актуелних професија бити замењено технологијама (CIO, 2016). Ипак, за разлику од Индустријске револуције која је довела да тога да машине замењују физичку радну снагу, ова данашња ће довести до замене високообразовнаих људи. Управо због тога, питање о будућности образовања постаје још важније.
Треба имати на уму да образовном систему треба око 16 година у просеку да једног појединца припреми да буде квалитетан професионалац, и да наредних најмање 40 година буде успешан и продуктиван. Како се технологије убрзано мењају и развијају све је теже кроз образовни ситем обезбедити вештине и знања да прате технолошке промене кроз деценије живота. Образовни програми тренутно у целом свету каскају бар једну генерацију за данашњим потребама на тржишу радне снаге.
У овом веку знања се производи велика количина података. Тако се процењује да ће 2020. године сваки човек производити 1,7 MB података у секунди (Извештај DOMO, 2018). У последње две године смо произвели 90% свих података од настанка цивилизације. Ово указује на то да образовање више не може бити засновано ни на фактографском знању. Не можемо повећавати обим школског градива да бисмо пратили друштвене промене и технолошке иновације.
Образовање служи да долазеће генерације припреми да се укључе на цивилизацијски и истроијски ток развоја, да разумеју основне концепте који функционишу у природи и друштву, да свесни прошлости могу да сагледавају будућност, али и да се припреме за нове непознате изазове који ће тек да се појаве.
Сетимо се да је формат школе настао на крају 19. и почетку 20. века. Школски разреди и боравак у школи осмишљени су као начин социјализације дечака и девојчица који у то време нису имали контакта са много својих вршњака. Школско звоно и седење у клупама једних иза других је имало улогу да дисциплинује будуће раднике и да их припреми за рад у фабрикама и радно време. Понаваљање чињеница и знања из књиге или главе професора је имало за циљ да се на нове генерације пренесу дотадашња знања и вештине. И све то је било довољно да се иде напред.
Наравно да су се многе ствари у друштвио промениле, наравно да се и школа мењала. Данас је много интерактивнија, слобонији су односи ученика са својим ауторитетима, чак је и модел учионице промењен. Ипак те промене су више пратиле савремене токове развоја, али недовољно да би данашња школа (и факултети) били адекватна припрема за будућност која долази.
Један од механизама за унапређење локалног образовног система једне земље може бити потрага за успешним моделом који даје резултате на другим тачкама на планети. Ипак copy/paste метода није довољна.
Много је разлога због којих је неки образовни систем успешан. Треба имати на уму и културолошке одлике народа и државе, социо-економску ситуацију, породичне односе, климатске и географске карактеристике, историјски развој, однос друштва према образовању и наставницима и професорима, тржиште рада… Све ово треба узети у разматрање приликом трагања за моделом који може унапредити неки други локални образовни систем.
Ипак проблем је овде много глобалнији. Криза образовних институција је планетарна. Да ли у ствари постоје успешни образовни системи, када узмемо у обзир све раније наведено? Дошло се до тренутка да треба мењати основне образовне и академске парадигме. Дакле мора много више да се уради од благих адаптација, промена програма, чињеница или начина рада. Свуда. У целом свету.
Кључно је да разумемо да образовање више није део живота и то његовог самог почетка, него постаје део свих животних фаза. Континуирано образовање, стално информисање у области експертизе, рад на сопственим вештинама без прекида, праћење других области, кључне су особине успешних људи у деценијама пред нама. Диплома више није циљ, али није ни гаранција целоживотног успеха. Само је стални рад и остајање у току са дешавањима и променама гаранција успешности.
Шта нам онда школа може пружити и у ком смеру је треба развијати? Свакако школи остаје да нове генерације упозна са појавама, феноменима, процесима, међусобним везама, основним чињеницама о свету око нас, о природи, о друштву, о технологијиама…
Оно што школа данашњице мора да научи своје ученике и студенте јесу критичко размишљање, решавање проблема, да су науке интердисциплинарно повезане, вештине међусобне сарадње и вештине комуникације.
Критичко размишљање јесте срж опстанка данашњег човека. Када научи како да се из чињеница дође до правих закључака, како користећи научни метод проверити одговарајуће претпоставке и хипотезе, како се у мору чињеница изборити са лажним и разумети праве, тада је особа спремна да се изобри са свим новим и непознатим изазовима.
Неговање креативности, сагледавање шире слике, размишљање ван оквира јесу осбине које морају да красе савременог човека. Знати дефинисати проблем, сагледати све његове делове и погледати га из различитих углова, а затим креативно решавати такав проблем, одлика је успешног појединца у времену пред нама.
Фах идиотизам је давна прошлост. Нек врста ренесансности је потреба 21. века. Данас морамо добро бити информисани о раличитим областима друштеног деловања, међусобно повезивати чињенице и знања, и интердисциплинарно сагледавати стварност.
Рад у тиму треба неговати од малих ногу. Врло је важно да свако буде свестан својих особина које помажу функционисању групе или групу чине слабијом. Важно је ове своје особине познавати и добро њима управљати и унапређивати их. Вештина рада у тиму се може увежбавати, а тако се постаје способнији за прилагођавање променама које могу да се десе било када у целом професионалном животу.
Како искомуницирати своје потребе, своја знања, своје закључке, сопствене ставове је врло важна одлика способних стручњака. На вештинама комуникације, и вербалне и писане, и академске и свакодневне, и админстративне и стручне, мора се свакодневно радити.
Школа будућности не треба да покушава да ученике и студенте научи свему што следи, јер то није ни могуће. Школа будућности треба све да припреми да буду самостални, способни да се адаптирају, да одговоре свим изазовима… Школа будућности треба да учи пре свега како се учи.
