Екологија

Природа или пластика? Ви одлучујете!

Никола Јагодић 4. септембар 2018. • 20 мин

Године 1950. производња пластике је износила 1,5 тона годишње, шест деценија касније производи се 407 тона на годишњем нивоу. Већина производене пластике се одбаци што директно угрожава не само животну средину него и здравље људи.

Да ли сте знали од чега су се некада правиле дирке за клавир, фигурице за шах, дршке за кишобране, кугле за билијар, чешљеви и бижутерија? Од веома ретког материјала – слоноваче. Међутим, када је слоновска популација постала угрожена, а слоновача скупа и ретка, фабрика билијарских кугли из Њујорка, Фелан & Коландер, понудила је 10.000 долара ономе ко смисли алтернативу за израду тих производа. Истраживач Џон Весли Хајат пронашао је решење. Његов материјал, целлулоид, био је направљен од целулозе, полимера који се налази у свим биљкама. Убрзо након тога оформио је своју фирму „Albany Billiard Ball Company“ и наставио са развијањем патента. Не само да је ово решење спасило живот слоновима, него је допринело да билијар не буде више само забава за аристократе, већ да се пресели у барове и буде приступачан и радничкој класи.

У наредним годинама, производи од пластике нашли су свој пут у готово свим областима. Једну од позитивних страна можемо пронаћи у медицини, где се пластика користи за производњу вештачких срчаних зализака, разних имплантаната и справа, контролисано испуштање течности у инфузији и тако даље. Међутим, због ниске ценовне вредности, разне индустрије су производиле ствари које не намеравамо да задржимо. Сматра се да је свака пета ствар коју купимо у току дана, направљена од пластике. Пластичне флаше, сламчице, кутије за храну, бочице за храну попут мајонеза и кечапа, кесе у супермаркетима али и мање кесице попут вегете и сличних производа су највећи непријатељ природе.

Прва права производња кренула је тек око 1950. године. Шест деценија касније производи се 407 тона пластике годишње. Велики део искористи се само за једну употребу. Из године у годину производња расте. Сматра се да је половина све пластике икада направљена – произведена у последњих 15 година. Прошле године је Кока Кола – један од највећих произвођача пластичних боца у свету – први пут обелоданила колико их је тачно произведено: 128 милијарди годишње.

Од куће до океана

Не зна се тачан податак колико отпада заврши у океанима јер већина није ни бачена са бродова већ другим путевима, углавном преко река или помоћу ветра, доспе до океана.

Сваке године је све већа количина пластике која се отисне у океане. Број планктона, значајних за производњи кисеоника, опада, смањује се рибљи фонд, повећава се температура океана, а све топлији океани убрзавају топљење Антарктика. Научници су недавно истражили огромно брдо пластике које плута Пацификом, познатије као „Велика пацифичка хрпа смећа“, састављено од појединачних комада пластике. Сматра се да је површина овог отпада заузима скоро 14 територија Србије. Они сматрају да све веће загађење неће оставити последице само на животиње већ и на комплетан екосистем.

Сламка – убица

Један од највећих „пластичних“ загађивача јесте сламчица. У току свог животног века оне су корисне тек неколико минута, док не попијете своје пиће, да би, након што заврше на депонијама, природу загађивале до двеста година колико им треба да се разложе. Сијетл је први велики амерички град који је забранио пластичне сламчице и прибор за једнократу употребу у ресторанима. Пет хиљада ресторана у граду од сада ће морати да користи опрему која може поново да се употреби или може да иде у компост. Други амерички градови као што су Њујорк и Сан Франциско разматрају увођење те забране. Мањи градови у Калифорнији, укључујући Малибу и Сан Луис Обиспо, ограничили су употребу пл астичних сламчица. У Великој Британији премијерка Тереза Меј је најавила у априлу план да се забрани продаја пластичних сламчица, кашичица за мешање и штапића за уши.

Пластика као главно јело

Поред загађања комплетне животне околине, одбачена пластика је узрок још једног проблема. Научници су се питали како то да не налазе већу количину пластике с обзиром на то да је производња нарасла од 1,5 милион тона 1950. године до 407 милиона 2015. године. Одговор су пронашли у појму – микропластика. Толико је ситна да се једва види голим око, а настаје када таласи и сунце разбијају огромне остатке пластике. Међутим, нису таласи и сунце једини који стварају ову микропластику. У лабораторијама су посматрали сићушне љускаре налик шкампима како прождиру пластичне кесе и установили да једну кесу могу да разложе на 1,75 милиона микроскопских делића. Након ових истраживања установљено је да се микропластика налази свуда у мору.

Тако разбијени делићи пластике, планктонима, шкољкашима, рибама па чак и китовима, личе на храну. Озбиљан проблем би био уколико би ти ситни делићи доспели у ткиво животиња. Истраживачи већ дуго, кроз микроскоп, посматрају сићушна пластична влакна, комадиће или зрнца која су доспела у организам морских и слатководних врста. Научници су пронашли микропластику у 114 водених врста, од којих више од половине завршава на нашем тањиру. Сада покушавају да утврде како то утиче на људско здравље.

Међутим, јако је тешко доказати да ли пластика шкоди зато што конзумирамо морску храну или зато што смо јој изложени са свих страна – преко ваздуха, воде, хране, одеће. Она постоји у разним облицима и садржи широку лепезу адитива – пигмената, улстраљубичастих стабилизатора, водоотпорних материја, ватросталних материја, учвршћивача као што је бисфенол А (БПА) и омекшивача званих фталати – који могу да исцуре у животну средину. Неке од ових хемикалија сматрају се ендокриним дисрупторима. То су хемикалије које ремете нормалне хормонске функције а могу допринети повећању телесне тежине. Ватросталне материје (тзв. ретарданти) могу да утичу на развој мозга код фетуса и деце. Друга једињења која се каче за пластику могу да изазову рак или дефектан пород.

Проучавање утицаја миркопластике на људско здравље није лако јер не можете натерати људе да једу пластику. Осим тога, пластика и њени адитиви различито се понашају у зависности од физичких и хемијских околности а и њихове карактеристике могу да се промене након што их разна створења у ланцу исхране поједу а онда и избаце из себе. Ми не знамо практично ништа о томе како припремање и кување хране утиче на токсичност пластике у воденим организмима.

С једне стране, добра вест је да највећи део микропластике не прелази у мишићно ткиво рибе коју ми једемо, док са друге стране, сматра се да она ипак остаје у стомаку. Међутим, научници су и даље забринути због утицаја морске пластике на људско здравље јер, као што смо рекли, ње има свуда и на крају се разграђује и уситињава у нанопластику, ситнију од стомилијардитог дела метра – другим речима: невидљива за наше око. Опасно је то што та сићушна пластика може да продре у ћелије и пресели се у ткиво и органе. Али пошто истраживачи немају аналитички метод за идентификацију нанопластике у храни, не постоје никакви подаци о њеној појави или апсорпцији у људски организам.