Каријера

Зашто не треба да се плашите јавног наступа?

Аутор: Наташа Ристић, НИС 16.04.2020 • 10 min read

Све је то почело у раном детињству: када дођу гости, родитељи или баке и деке су, додуше са најбољом намером, дословно терали малишане да стану пред публику и одрецитују или отпевају песмицу коју су, опет не својом вољом, научили. Да је неко питао децу и да су она могла то да схвате, можда би све било другачије. Уместо тога, долази основна школа и одмах у први план избијају они „талентовани“, који учествују у свим приредбама, добијају улоге у школским представама, док је за остале резервисано „статирање“. Знате оно кад вам дају да држите кулисе и причају вам да је врло битно бити дрво или жбун на сцени. Е ту се негде рађа идеја, оличена у тврдњи „нисам ја за то“.

Да се одмах договоримо: ако мислите добро себи и свом напретку, заборавите ту идеју. Предиспозиције, дакако, постоје, неки од нас су отворенији, други више воле доживљај „у себи“, али изнад свега и пре свега, реч је о вештини, дакле о нечему што се може усавршавати.

И још би ваљало да размотримо сам термин „јавни наступ“. Код већине се одмах у глави пале рефлектори, ту су камере или сцена, публика у гледалишту, ништа мање него насловна улога у „Хамлету“. Да се вратимо мало у реалност: јавни наступ је свако појављивање пред неким ко треба да нас види, чује и да стекне неки утисак о ономе што излажемо. Дакле, јавни наступи су и састанци, презентације (макар и у оквиру свог тима), учешће на корпоративним догађајима, па и преговори.

Ту негде, и без да је тражимо, наићи ће трема, као препрека, али и као оправдање за многе који избегавају сваки јавни наступ. Хајде да је погледамо право у очи! Чега се, заправо, плашимо? Овако обично изгледа наш дијалог на тренинзима јавног наступа:

Учесник : Нешто ће се догодити

Ја:  Шта би тачно могло да се догоди?

Учесник: Збунићу се, нешто ћу изоставити, оставићу лош утисак.

Ја: Колико пута Вам се то заиста догодило?

Учесник: Па није, али може…

Заиста, свашта може да се догоди, верујте неком ко је више од три деценије провео испред микрофона, испред и иза камера, на стотинама тренинга и презентација и ко је – ево – спреман да са вама подели своја искуства. Ипак, кључно питање за све горе наведене стрепње је од чега то зависи? Врло брзо сви стигнемо до истог одговора: од припреме, познавања теме, познавања публике. Да рашчистимо једну ствар: ми се не бојимо самог наступа. Још нисам чула да неко има трему кад из свег гласа пева под тушем. Плашимо се процене, и то процене тачно одређених људи, њиховог утиска, који би могао да утиче на наш статус или каријеру. Тако је било још у школи. Није оцена била та, која нас је плашила (иако се ради о истој оцени, неком је била катастрофа, а неком недосањани сан), већ је у питању био страх од реакције родитеља и могућих последица. Како је било тада, тако је и данас.

Дакле, пошто смо раскринкали трему, да дефинишемо и убојито оружје: то је припрема. Не само брза и летимична припрема пред сам наступ (ту чак може да буде више штете него користи), већ рад на себи, прихватање изазова, увежбавање, упознавање са техникама, стицање самопоуздања. Уз оно да неко „није за то“, ваљало би још избацити и тврдње да је сваки јавни наступ огроман стрес (и биће, ако га таквим себи приказујете), да ће публика ће бити изузетно критички настројена (неће, публика је махом незаинтересована, то је прави изазов) да ће ми дрхтати глас, сви ће видети да имам трему (знате оно кад чујете лупање свог срца – то нико други не чује) и, најважније, избаците бојазан звану „ја нећу бити на висини задатка“. Уместо тога, поставите себи циљ да будете најбољи што се може бити и сетите се да је неко имао довољно поверења у вас и поверио вам такав задатак. Верујем да нико, колико год да сте симпатични, не би ризиковао успех пројекта или организације одредивши вас за нешто у чему баш нисте добри. Пре ће бити да сте ту зато што о тој теми знате више од других (а то је већ предност, зар не?), зато што сте на томе предано радили, зато што сте одговорни и стручни.

Рад на себи, када су вештине јавног наступа у питању, подразумева и стицање неких знања о физиологији говора (дисање, изговор, дикција), мало бриге о сценским кретњама и говору тела и, без претеривања, вежбање, вежбање и вежбање. Јавни наступ се не може вежбати „у себи“. Захваљујући модерним технологијама, данас и телефон може да буде камера, па – изволите – снимајте своје вежбе и гледајте их. Ако имате могућности, укључите и „пријатељску публику“. Пре „праве“, одрадите презентацију пред колегама или компетентним чланом породице. Проверите какав утисак остављате и на чему се још може порадити.

Кад смо већ код утиска, не заборавите да је онај први најважнији и најупечатљивији, и зато му се ваља посебно посветити. Како ћете ући, какво ће бити ваше држање (за почетак, права, чврста кичма је увек добар ослонац), шта ћете обући (уколико желите да се публика фокусира на садржај, на себи треба да имате што мање детаља).

У процесу припреме за одређени наступ покушајте да себи одговорите на ова питања:

Шта говорим?
Коме говорим?
Шта желим да постигнем?
Зашто то треба да учиним баш ја?

Покушајте да дате што прецизније и концизније одговоре. На пример, ако одговор на прво питање почиње неодређеном заменицом „нешто о…“, одмах се вратите и покушајте да тачно формулишете шта ћете овог пута говорити. Имајте на уму да није неопходно да у свакој прилици говорите о свему што знате.

Питање „коме“ одређује вашу циљну групу, самим тим и ниво стручности, потребу за детаљима, важност података. Златно правило гласи да се публика не сме ни преценити, а ни потценити.

Покушајте да не дефинишете кровне циљеве типа „желим да пренесем поруку или представим идеју“. Зар то не желимо у свакој комуникацији? Овде би било боље размотрити како ће ваш наступ покренути слушаоце на акцију и која би то акција требало да буде. То ће нам помоћи и да измеримо квалитет идеје и презентације.

Коначно – зашто ви? Ово је тренутак да мало подиђете својој сујети и набројите све сопствене квалитете. Објективно, колико год је то могуће.

За крај, не заборавите да пажња публике није бесконачна (зато и ја завршавам): увек планирајте дуже, а не краће време (ако је презентација, најмање минут по слајду), не учите ништа напамет, мозак ће вас враћати на научене формулације (користите тезе или „булите“ и при вежбању), немојте се стидети концепта и – уживајте! Кад осетите да је вама лепо на сцени, пред публиком – ви сте победили.

HUB знања